Andrei Tarkovsky je jedan od najboljih ruskih rezisera posle S. M. Eisenstein-a. A. Malo je reci da je umetnicki genije!
Rodjen je 1932. godine u Belorusiji. Porodicno okruzenje svakako je imalo velikog uticaja na Andrejevu sklonost ka umetnosti s' obzirom da mu je otac bio pesnik a majka glumica.
Svi koji su gledali Zerkalo, film sa najvise autobiograsfkih elemenata (1983) znaju da je u njemu zaigrala u manjoj ulozi i Marija Ivanovna (njegova majka).
Andrejevo detinjstvo sklapano je na temeljima klasicne bastine. Ocev knjizevni i muzicki ukus svakako su ostavili trag na citavo njegovo kasnije stvaralasvo.

O njegovom privatnom zivotu ne zna se mnogo. Ono sto je poznato i meni posebno zanimljivo je njegov put do filmske akademije, tim putem iskustveno je pokazao koliko je osecaja, vestine, znanja, jednom recju-svestranosti potrebno da bi se nosilo ime Andrei Tarkovsky. Naime pre interesovanja za kinematografiju studirao je arapski na univerzitetu u Moskvi kao i geologiju u Sibiru.

Vec u filmu Ivanovo detinjstvo je uocljiv je specifican nacin na koji se Andrej poigrava sa simbolima i snovima. Ono sto me je faciniralo kod njega prvenstveno je njegova prerspektiva posmatranja, uvek nova i uvek drugacija. Neko je davno napisao da u umetnosti nema vise sta novo da se kaze medjutim filmovi Tarkovskog upravo govore da su uglovi posmatranja jedne iste stvarnosti nebrojeni.

Ne znam koji mi je najdrazi njegov film pomenula sam Ivanovo detinjstvo i Zerkalo,mozda mi je Stalkerr jer sam ga gledala prvog, mada je Andrej Rubljov neprevazidjen- neki ga smatraju za najsnazniji istorijski film ikad snimljen.

Potom slede Solaris, Nostalgija, Zrtva... Kao i u slucaju Eisenstein-a Andrejeva filmska ostvarenja su zbog politicke situacije u zemlji bila ometana i osporavana.

Interesano je mnogo toga, izmedju otaloh cinjenica da je u skoro svim filmovima koristio duboke i duge kadrove sa usporenom kamerom (primer ... genijalan kraj filma Zerkalo, kamera prodire duboko u sumu, upravo je u toj sceni bit celog filma, sve je u dubinama sume, na treperavim listovima drveca... i to nije jedini slucaj da prirodi pridaje ogroman znacaj, cesto je ciklicnost vremena opisana scenama iz prirode kao u Stalkeru ili Andreju Rubljovu sa onom cuvenom scenom ispred drveta " Mi svaki dan prolazimo pored ovog drveta, a kad bi znali da ga vidimo zadnji put, zastali bi ispred njega i divili mu se"...)

'Tarkovski je veliki majstor filma; tvorac novog organskog filmskog jezika u kome se zivot predstavlja kao ogledalo, kao san.' Ingmar Bergman

Jedan od mojih omiljenih rezisera.
Svaki njegov film je cista poezija, ali ne i samo to.
Upotrebicu Bergmanove reci, jer one najplasticnije oslikavaju moju impresiju.

Prvi film Tarkovskog delovao je na mene
kao cudo.
Neocekivano sam se nasao na pragu
sobe od koje mi, do tog vremena,
nisu davali kljuceve. Tamo, gde sam ja
davno zeleo da stignem, Tarkovski se
osecao slobodno i sigurno.
...
Posebno bih izdvojila filmove Stalker, Solaris, Ogledalo i Valjak i violina.

...
A evo i odlomka iz Kurosavinog teksta Solaris, ceznja za Zemljom...

"Gledao sam film na zatvorenoj projekciji u Moskvi. Imao sam osecaj u grudima da hocu sto pre da se vratim na Zemlju.
Kuda naucni progres vodi covecanstvo? Upravo takvu nejasnu brigu izaziva Solaris. Bez njega bi naucnofantastican film ostao cista izmisljotina. Nakon projekcije, na kojoj je bio i Tarkovski, zbunjeno me je pogledao.
Rekao sam mu:
- Jako mi se dopao. To je odlican film.
Tarkovski se bojazljivo, ali radosno osmehnuo. Zatim smo sedeli u restoranu Dom-kino.
Tarkovski, koji obicno ne pije, te veceri popio je vise no sto treba. Opijen, iskljucio je muziku koja je svirala u restoranu i glasno poceo da peva temu samuraja iz Sedam samuraja. I ja sam glasno pevao zajedno sa njim.
I tada sam osetio da mi je strasno drago sto se nalazim na Zemlji."
...

Zelim jos da izdvojim Snautov monolog koji me je duboko potresao:

Nauka! To je prevara.
Niko nikada nece resiti ovaj problem, ni genije, ni idiot!
Mi nemamo ambiciju da osvojimo kosmos.
Mi samo zelimo da prosirimo Zemlju do granica kosmosa.
Ne zelimo vise svetova.
Samo ogledalo u kome cemo gledati svoj.
Toliko se trudimo da ostvarimo kontakt ali smo osudjeni na propast.
Izgledamo smesni jureci cilj kojeg se plasimo; a to nam stvarno nije potrebno.
Coveku je potreban covek!

Za sve ljubitelje Tarkovskog i knjiga Vide T. Dzonson - Filmovi Andreja Tarkovskog, Vizuelna Fuga....

Gledao sam njegov Solaris, odlican je zaista, mada je ponekad naporan za gledanje.
Gledao sam davno Andreja Rubljova, mada sam bio previse mlad, tako da nisam nisam bio zadovoljan, ali planiram u skorije vreme da ga gledam.

Iz filma Ogledalo:

Svaki trenutak nasih susreta
slavili smo kao bogojavljanje
sami na ovom svetu
a Ti, hrabrija i laksa si bila
od pticjeg krila
stepenice si vrtoglavo preskakala
i kroz vlazni jorgovan vodila
u svoje carstvo sa druge strane

ogledala.

Kada bi pala noc
milost si bila meni poklonjena –
kroz oltarska vrata otvorena
tvoja nagost
u mraku je sijala
i polako se naginjala...
I budeci se govorio sam:
“Budi blagoslovena”
znajuci za smelost mog blagoslova
a ti si spavala
i plavetnilom vasione
kapke da ti dodirne
pruzao se jorgovan sa stola;
i plavetnilom dodirnuti kapci

bili su mirni i ruka topla;
a u kristalu su pulsirale reke
pusile se planine

svetlucala mora

kristalnu kuglu na dlanu si drzala

na tronu spavala
i Bože paravedni: bila si moja.


Probudila si se i preobrazila
svakodnevni ljudski recnik
i govor se napunio

zvonkom snagom
a rec “Ti”

dobila novi smisao
i znacila: Care

na svetu se sve promenilo

cak i obicne stvari:
lavor,

bokal -
dok je izmedju nas

kao na strazi stajala
slojevita i tvrda voda.


Povelo nas je neznano kuda
pred nama su se kao opsene
razmicali gradovi cudom sagradjeni
metvica nam se pod noge rasprostirala
i pticama je usput bilo sa nama
i ribe su iskakale iz reka
i nebo nam se otvorilo pred ocima

dok je Sudbina po tragu
isla za nama
kao ludak
s brijacem u rukama.

Arsenije Tarkovski

Ja imam četiri njegova filma


Stalker
klik

Zerkalo
klik

Andrey Rublyov
klik

Ivanovo detstvo
klik

Nisam ih još gledao....

04sale82 je izmenio/la post. Vreme izmene: Apr 10 2008, 03:58 PM

Iz Stalkera...

- To je Zona. Ona moze da bude i hirovita. Ali, uvek je onakva kakvom smo je mi napravili. Ne krijem, bilo je ljudi koji su se vratili sa pola puta, praznih saka. Drugi su ginuli na samom pragu sobe. Ovde sve zavisi od nas, a ne od Zone.
- Dobre pusta a nevaljalima otkida glave?
- Ne znam. Izgleda da propusta one koji vise nemaju nadu. Ne dobre ili lose, vec nesrecne. Ali, i najnesrecniji ce poginuti ako ne zna kako da se ponasa.
- Znate, ja cu vas sacekati dok se ne vratite usreceni.

....

(Snaga)
...Jer slabost je velika, a snaga je nistavna. Kad se covek rodi, on je slab i elastican, kada umire, on je jak i stvrdnut. Drvo je, kada raste, nezno i gipko, kada je suvo i tvrdo, ono umire. Cvrstina i snaga su saputnici smrti. Gipkost i slabost su odraz svezine zivota.
....

(Pisanje)
Valjda covek pise zato sto se muci, zato sto sumnja. On stalno dokazuje sebi i okolini... da vredi nesto. Ako budem zasigurno znao da sam genije, zasto bih onda uopste pisao?!
....

Bolja je i gorka sreca nego sivi zivot.
....

nastavice se

To mi jedna od najlepsih recenica u filmu! mada je znam u malo izmenjenom prevodu... sustina je ista jer se takva snaga reci urezuje vecno u um pri prvom slusanju (gledanju, citanju).

Iz Stalkera...

(Sreca)
- Slusajte vodicu... Doveli ste ovamo mnogo ljudi.
- Ne toliko koliko sam zeleo.
- To nije vazno. Zasto su dolazili ovamo? Sta su trazili?
- Pre svega, srecu.
- Da, ali kakvu srecu?
- Ljudi nerado govore o intimi. Uostalom, to nije nasa stvar.
- Ipak, imali ste srecu. Za ceo zivot nisam video nijednog srecnog coveka.
- Ni ja. Izadju iz sobe, odvedem ih natrag, i nikada se ne sretnemo. Zelje se ne ispune odmah.
- Nikad niste iskoristili sobu?
- Dobro mi je i ovako.

...

(Smisao)
Govorili smo o smislu zivota, o beskorisnosti umetnosti. Evo, recimo, muzika. Ona je najmanje vezana za stvarnost. Ako i jeste, onda je to mehanicki, samim zvukom, bez asocijacija. Ali ipak, nista manje, muzika ulazi u samu dusu. Ona odjekuje u nama kao odgovor na skladni sum. I pretvarajuci ga u izvor velike naslade, ujedinjuje nas i potresa.
Cemu to? Kome je to potrebno?
Odgovoricete, nikome... Tek onako... Beskorisno.
Ali ne. Nije tako. Sve u konacnom obracunu ima svoj smisao i uzrok.

Bas tako muzika je najnevinija od svih umetnosti!

Krenuo sam hronoloski da gledam njegove filmove tako da sam za sada pogledao samo dva njegova prva filma koje je radio kao student sa Gordonom... Prvi je sjajna obrada tri kultne scene iz Killers, inace filma koji je adptiran po Hemingvejovoj prici...i to je poput originala uradjeno zaista izvanredno, dok drugi film osim sto uvodi element drame i raspleta na jedan zaista pristojan nivo i nije uopsteno nesto...nadam se da cu uskoro odgledati i treci njegov studentski film The Steamroller and the Violin pa da krenem na ono po cemu je postao poznat...

Pogledaj sto pre, caroban je...
Govori o prijateljstvu izmedju decaka, malog virtuoza, i coveka koji vozi valjak.

U okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koje se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu „Boris Godunov” Musorgskog, spremao za snimanje „Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu „Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao „Slovo o Apokalipsi”.

Šta je to Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrivenja svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. O našem konformizmu. U Otkrivenju Jovanovom rečeno je: „ Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. ” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačuje se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. Sa druge strane: „ Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se. ” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je, uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo, Dostojevski. Postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da to nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više i više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun toga što ovaj problem narasta svešire i šire. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je, na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao ličnosti i društva...

Andrej Tarkovski

Sambala je izmenio/la post. Vreme izmene: Apr 16 2008, 03:31 PM

O pticama u filmovima A. Tarkovskog

(...) "Ptice (najcesce je to kukavica) cuju se u svakom filmu, ali se retko vide. Dok razbaruseni Rubljov odlazi iz paganskog sela, cuje se zvuk kukavice. Da li je u pitanju samo cinjenica da je zora, ili je Rubljov popustio pred iskusenjem i izdao svoju veru: dok petao ne zapeva tri puta ces me se odreci (Jevandjelje po Mateji, 26:34) Glasovi ptica mogu pojacati druge efekte u prirodi: grubo krestanje vrana naglasava brutalnost zivota u sceni gladi u Andreju Rubljovu, ili u istom filmu, oni mogu predstavljati ironicni kontrapunkt kada divna pesma ptica prati scenu oslepljivanja. Od Ivanovog detinjstva pa nadalje, glasovi ptica, narocito kukavice, dovode se u vezu sa secanjima/snovima iz detinjstva i prosloscu, a u Stalkeru, gde se kukavica cuje bar sedam puta, ona predstavlja optimisticki znak da zivot postoji cak i u Zoni.
Ptice koje lete brzo ili neprirodno po kadru stvaraju oniricki efekat i u snu i u stvarnosti, kao sto to cini ptica (koja se ne moze identifikovati) u sceni u kojoj boriska razmislja o ogromnom drvetu ciji je koren upravo otkrio, druga scena je scena levitacije u Ogledalu, treca, ptica koja tajnstveno nestaje na sredini Pescane sobe u Stalkeru. Autor ponekad ptice koristi i sa jasnom simbolikom, kao na ikoni Trojstva Rubljova, krupni plan goluba, ili pri krajku Ogledala kada bi leprsanje vrapca moglo da predstavlja dusu naratora koja ga napusta." (...)

Deo teksta iz Fizuelne Fuge




Sambala je izmenio/la post. Vreme izmene: May 25 2008, 06:32 PM

Trazila sam ovu knjigu svugde, ali jos uvek nisam uspela da je pronadjem. Ne odustajem...
Posebno me fascinira fenomen vode u filmovima Tarkovskog. Kaplje sa svih strana...
Pa... ako u toj knjizi postoji nesto o tome... volela bih da nam preneses taj tekst.

Sklonila sam solju kafe sa knjige koja mi je pored tastature... i samo za tebe Lu...

Svet prirode

CETIRI ELEMENTA

Voda, u razlicitim formama, bilo da se cuje bilo da se vidi, najcesce je, gotovo preterano cesto koriscen vizuelni motiv u moze se naci u svakom filmu. Izvori, reke, okeani, bare, barice i lokve su svuda, kisa i sneg padaju i u zatvorenom i u otvorenom prostoru, zgrade su do kolena u vodi, voda curi neprestano iz cesmi i drugih, tezih za identifikaciju, izvora, javlja se i u vidu izmaglice, oblaka ili blata, kamera s ljubavlju prelazi preko biljaka i korova koji rastu u vodi. Ponekad je njena uluga cisto naturalisticka, ali mnogo cesce moze se dovesti u vezu sa izvesnim pojmovima ili u funkciji kreiranja aure sna oko odredjenih scena, likova ili dogadjaja, cesto su njene rezonance mitske i arhetipske. Ivanovo detinjstvo uvodi mnoge od ovih funkcija vode na relativno jednostavan nacin: scene u mocvari nas podsecaju, kao i dokumentarni kadrovi vojnika dok gaze kroz vodu u filmu Ogledalo, da rat nije ni sjajan ni prijatan. Ivanovo prelazenje preko reke moze posluziti i kao asocijacija na klasicnu predstavu o reci Stiks i priblizavanje smrti. Zvuk vode koja kaplje, cesto vizuelno povezan sa vatrom u peci, najavljuje snove, a u snovima, sreca i lik majke se dovode u vezu sa vodom, kisom ili morem. Ovde Tarkovski koristi davno poznatu tezu o koncepcijskoj vezi izmedju vode i zenskog bica (narocito materinstva) spiritualnog ponovnog radjanja, i prociscenja, i on ce im se cesto vracati u kasnijem radu.
Andrej Rubljov pocinje i zavrsava sa kadrovim reke, a nekoliko epizoda iz filma ("Strasti po Andreju", "Proslava", "Napad", i "Zvono") odvijaju se na reci ili potoku, ili blizu njih. Ovde mozda srecemo reku zivota, dok pratimo putovanje Andreja ka samospoznaji - ali i reku smrti za njegovog pomocnika Fomu. Kisa u filmovima Tarkovskog pocinje i prestaje iznenada i gotovo neprirodno: ona civilizovane monahe tera da se sklone, ali seoska luda, koja nema njihovu uzdrzanost, docekuje je sa dobrodoslicom (pagani na koje kasnije nailazimo svoje glavne rituale obavljaju na vodi). Kisa obezbedjuje strukturalni prelaz na kratak flesbek, scene livenja zvona, srecnijeg vremena za Andreja, a to isto cini na kraju filma i na prelazu od kadra slika Rubljova na konacnu smirujucu scenu koja pokazuje konje koji pasu na obali reke. Voda pomesana sa zemljom ili prosuta po njoj uvek se dovodi u vezu sa kreativnoscu: neustrasivi balonista/umetnik leti iznad poplavljenog krajolika, Borska ne moze da napravi kalup za svoje zvono dok ne pronadje pravu glinu,Rubljov odlucuje da nastavi karijeru umetnika, u partnerstvu sa Boriskom, dok drzi decaka u narucju i tesi ga, sedeci medju baricama na blatnjavoj recnoj obali. Drugo omiljeno sredstvo - kisa koja pada u enterijeru - pretvara se u sneg koji pada u unutrasnjosti razrusene katedrale na kraju napada Tatara: efekat koji odgovara sceni gde junak razgovara sa mrtvim Teofanom, jeste i cudan i skoro jeziv.
Solaris pocinje kadrom jezera i njegove vegetacije: voda (jezero u kome Kris kvasi ruku, pljusak na kome on pokisne do gole koze) postaje glavno otelotvorenje lepote sveta prirode koji glavni junak - astronaut mozda zauvek ostavlja, ali istovremeno voda sugerise mogucnost njegovog konacnog iskupljenja. Kisa u enterijeru na kraju takodje nagovestava prociscenje. Iako Kris putuje na planetu cija je povrsina potpuno prekrivena vodom, Okean Solaris - zagonetna voda promenljivih boja i oblaka - ne nudi nista poznato i opipljivo sto bi ga moglo uporediti sa vodom Zemlje i tako ostaje tudj i nepristupacan. U filmu koji glavni junak nosi sa sobom na Solaris , vidi se njegova majka koja stoji pored jezera, dok mu, u njegovim snovima, majka strogo pere ruke.
Gaston Baselar elokventno pise o ulozi vode kao elementa koji izuzetno asocira na zenskost i materinstvo, a ova arhetipska asocijacija nastavlja se i posle Solarisa da bi dominirala u Ogledalu, gde je majka ustvari u dobrom delu filma potpuno mokra! Ona kisne u sceni dok gori stala, na pocetku scene stamparije (a tusira se na kraju te scene) i na pocetku scene "mindjusa". Manje naturalisticki, kada ona nevoljno, kasnije u ovoj sceni ubija pile, kisa (koja do tada nije padala) curi niz zid iza nje-stvarajuci zajedno sa osvetljenjem - cudnovat halucinatorni efekat. U prvoj sekvenci sna vidi se majka kako pere kosu , a kasnije je okruzuje kisa iako je u enterijeru, u snu u kome razvrstava krompir u kolibi, kroz prozor iza nje vidi se kako napolju pada kisa. Pri kraju filma, dete Aljosa pliva preko jezera ka majci dok ona ispira ves na drugoj obali, a u finalnoj sceni, majka sada starica, vodi dvoje dece niz blatnjav put ispresecan lokvama. Za razliku od nje, naratorova zena Natalija samo jednom se, i to periferno dovodi u vezu sa vodom (posmatra svog sina Ignjata kako stoji na kisi u dvoristu), sto odrazava mnogo hladnija , pa cak i antagonisticka osecanja njenog muza prema njoj (cak iako on povremeno ume da kaze da ga podseca na njegovu majku).
U ova cetiri filma, voda generalno ima pozitivnu ulogu, i povezana je sa srecnim secanjem na detinjstvo i majku (iako ona-majka-ume da bude i hladna), voda asocira na lepotu prirode, prociscenje i kreativnost. Ovde je sama voda "ziva" - u pokretu je, cesto pada kao kisa ili tece kao reka. "Mrtva", nepokretna voda, medjutim veoma je prisutna u poslednja tri filma i asocira na propast, zapustenost i zagadjenje. U Stalkeruvoda prekriva zrdjali i raspadujuci otpad ljudske civilizacije, a ljudi moraju da gaze kroz vodu- cesto ustajalu, - da bi stigli do svog cilja. Ipak scena u mocvari vraca nesto od prethodne veze sa kreativnoscu i duhovnoscu jer Stalker lezi na nevelikom ispustu zemlje potpuno okruzen vodom dok daleko pragmaticniji Pisac i Profesor ostaju na suvom tlu, ili dok Stalker sa velikim emocijama govori o muzici, kamera klizi povrsinom jezera prikazujuci drvece koje se ogleda na njoj. Druga scena otkriva Pisca kako lezi u lokvi vode u Pescanoj sobi, gde pocinje sa preispitivanjem svojih slabosti i sklonosti ka samo-obmanjivanju. Dok trojica ljudi sede i gledaju u Sobu, u njoj pocinje da pada kisa, efekat nije jos jedna barijera izmedju ljudi i njihovog cilja vec stvaranje atmosfere njihovog tihog prihvatanja sopstvenih slabosti i ogranicenja.

(...)
Iz Fizuelne Fuge

Nastavice se...

Hvala prijateljice... ulepsala si mi dan, izvoli cvet, a kafu ces dobiti...




Iz Nostalgije

...

U Nostalgiji postoji ista veza izmedju ustajale vode i propasti i raspadanja, a autor se vraca i na raniju upotrebu tekuce vode i vode koja curi kada hoce da udje u svet snova i secanja. Malo jezero ispred ruske seoske kuce od posebne je vaznosti za Andreja i ponovo se javlja u finalnoj slozenoj slici u kojoj se ujedinjuju Rusija i Italija, dok u prednjem planu padaju i mesaju se kisa i sneg. Spoljnja kisa oslikava se na zidu Andrejeve hotelske sobe dok dok on uranja u secanja na proslost, a sada vec poznata kisa u enterijeru preplavljuje neobicno staniste Domenika, naglasavajuci njegovu naivnu - ili svetacku - prirodu. Poput muskaraca u Stalkeru, Andrej, da bi dosao do svog duhovnog cilja, mora proci kroz ogromnu kolicinu vode, ostavljajuci tako pomalo neobican utisak u ovom relativno naturalistickom ambijentu. Izgleda da Bazen Svete Katarine u dobu materijalizma i neverovanja, vise nema isceliteljsku moc, oni koji se u njemu kupaju otvoreno se rugaju jednom coveku koji jos uvek stavlja duhovne vrednosti iznad zemaljskih. Bazen je prazan kada Andrej prelazi preko njega, i to moze da sugerise "praznjenje" duhovnog u modernom svetu, iako je bazen jos uvek vlazan i blatnjav, cime se povezuje Andrejevo dostignuce sa "kreativno" poplavljenom zemljom drugih filmova.
Voda u Zrtvi gotovo je ekskluzivno prikazana kao more i poplavljeno tle. More se javlja uglavnom u pozadini radnje, iako je, kao siroko prihvacen simbol materinstva i radjanja, mozda i zamena za odsutnu i nezadovoljavajucu Adelaidu u pocetnoj sceni sa Aleksandrom i decakom. U poslednjoj sceni filma, more, obasjano svetloscu, kao da ozivljava grane mrtvog drveta i sugerise veciti ciklus prirode, koji cak ni covek ne moze totalno da unisti. Nijedno racionalno objasnjenje ne nudi se za delimicno poplavljenu zemlju oko kuce, koja se najpre uocava tokom scene izmedju Aleksandra i Marije, scene koja bi mozda mogla biti onaj trenutak kada radnja filma prelazi iz jave u san. Lokve su narocito vidljive u sceni pozara. Mozda voda predstavlja Aleksandrovu veru u ponovno duhovno rodjenje , dok u isto vreme vatra unistava i preciscava njegovo prethodno bitisanje.



Iz Nostalgije