8.marta 2009. godine, u prvu nedelju Velikog posta, kada se proslavlja Trijumf Pravoslavlja, Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve služio je Božansku Liturgiju u Katedralnoj sabornoj Crkvi Hrista Spasitelja.
Njegovoj Svetosti su sasluživali mitropolit Kruticki i Kolomenski Juvenalije, arhipastiri Ruske Crkve, predstavnici Pomesnih Pravoslavnih Crkava pri Moskovskoj Patrijaršiji, duhovništvo Moskve.
Posle čitanja Jevandjelja Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril obratio se okupljenim bogomoljcima sledećom propovedi.
Njegova Svetost je okupljenima u hramu ispričala o istorijatu borbe Crkve sa ikonoboračkom jeresi i o tome kako je kao radi konačne osude te jeresi doneta odluka u prvoj Nedelji Velikog posta, u prvi nedeljni dan da se slavi Trijumf Pravoslavlja – kao pobeda na ikonoborstvom, a zajedno sa tim i – pobeda nad svim jeresima, koje su potresale život Crkve u prvih hiljadu godina.
Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve je sa žaljenjem napomenuo da su se i u drugom hiljadugodištu posle Hristovog Rodjenja pojavili pokušaji da se podeli Crkva, i izopači pravoslavno učenje. Slični pokušaji ne prestaju ni danas i eto zbog čega je za verne praznik Trijumfa Pravoslavlja «ne toliko podvlačenje nekog suma sumaruma borbe sa jeresima u prvih hiljadu godina, koliko povod da se obratimo Gospodu sa plamenom molitvom, kako nikakve jeresi, podele i odstupanja od istinite vere ne bi pokolebali jedinstvo Božije Crkve».
«Svaki pravoslavni čovek treba da razume šta zaista leži u osnovi crkvenih podela, - rekao je dalje njegova Svetost. – U našoj običnoj predstavi reč «jeretik» predstavlja sinonim za razbojnika. Tako je bilo i u staro vreme: jedan od jeretičkih sabora, koji je negirao prisutnost ljudske prirode u Sinu Božijem, ušao je u istoriju Crkve kao «razbojnički sabor». Medjutim bez obzira na to što je jeretik za verujuće – razbojnik, treba napomenuti: medju jereticima je uvek bilo mnogo blagočestivih ljudi, plamenih u veri, revnosnih. I u stvari, zar bi hiljade pošle za pravim razbojnikom, grešnikom? Ljudi idu za jakim voždom, koji ume da ubedi i koji može da pokazuje primer u životu. Većina jeretika su bili tako jaki crkveni voždovi, i imali su ogroman autoritet u narodu».
«Sa malim izuzetkom jeretičkih pokreta iz prvog i drugog veka, kao i novijih sekti, glavni jeretički pokreti u staro vreme bili su povezani sa pokušajima da se zaštiti Pravoslavlje, sačuva njegova čistota i ljudima pruži jasnije shvatanje dogmata», - primetio je Svjatijejši Patrijarh Kiril. «Tako se Ariju činilo neophodnim da približi shvatanje Hristovog Ovaploćenja mentalitetu, znanjima tadašnjih ljudi, - dodao je njegova Svetost. – On je smatrao da ako se o Hristu govori kao o tvari, to će više odgovarati Svetom Pismu i narod će to prihvatiti, a znači i vera će postati jača».
Podvukavši to da je Arije bio pokrenut dobrim namerama – da zaštiti veru, Njegova Svetost je rekao da su i svi naredni pokreti težili da zaštite veru, sačuvaju njenu čistotu. «Nestorije, koji je verovao u to da se od Djeve Marije nije rodio Bog, već čovek, postepeno se uzdigao do Božanskih visina, i govorio i učio tako ubedljivo, da i dan-danas postoje njegovi sledbenici, - nastavio je Svjatijejši Vladika. – Nama, pravoslavnim ljudima, koji živimo u Rusiji, to ime je poznato samo iz uzbenika istorije, i nikome ne dolazi u glavu da misli o Nestorijevoj jeresi. A kada sam bio u Iraku još pre poslednjeg strašnog rata, sretao sam lokalne hrišćane i shvatio: većina od njih poštuje Nestorija». Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril je rekao kako je u taksiju neočekivano stupio u bogoslovski spor sa iračkim vodičem, koji je tvrdio nepravičnost naše upotrebe reči «Bogomajka» za Djevu Mariju, kako je to tvrdio Nestorije u dalekom IV veku. «Da su mu reči bile neuverljive, a život grehovni, ljudi ne bi sledili Nestorija» - primetila je njegova Svetost.
«Šta je to jeres? Kako se jeres može razlikovati od u Crkvi dozvoljenog različitog mišljenja? Kako razlikovati jeretika od revnosnog pravoslavnog hrišćanina, koji želi da zaštiti i čuva čistotu svoje vere», - pita Svjatijejši Patrijarh Kiril i daje odgovor: «Postoji samo jedan način. Svaka jeres radja raskol, a gde je raskol tamo nema ljubavi. To mi dobro znamo iz našeg života: porodica se raspada, supruzi se razilaze, deca se odvajaju od roditelja tada, kada iz porodice nestaje ljubav ...Tamo gde nema ljubavi, nema čistote odnosa i nema jedinstva. To se isto dešava i u Crkvi».
«Ako se sretnemo sa čovekom, koji tvrdi da se bori za čistotu Pravoslavlja, ali je u njegovim očima opasni oganj gneva, njemu se čude jeretici, on je spreman da ide u boj i za podelu Crkve, spreman je da pokoleba osnove crkvene zajednice, tobože stiteći Pravoslavlje; kada u čoveku ...ne nalazimo ljubav, već samo gnev, - to je prvi znak jeretika, «vuka u ovčijoj koži», sličnog Ariju, Nestoriju i mnogim drugima, koji su plameno propovedali nemajući ljubavi u srcu i koji su bili spremni da radi dokazivanja svoje ispravnosti idu na podelu crkvenog života», - rekao je dalje Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve.
«Ako od takvog čoveka čujemo mnogo toga prljavog, što se obrušava na Crkvu i njene služitelje, ukoliko čujemo plamene pozive na borbu, podelu i spasavanje Pravoslavlja čak do smrti, kada čujemo slogan: «Pravoslavlje ili smrt!», - «treba da se pazimo sličnih propovednika», - uveren je Svjatijejši Vladika.
«Nikada Gospod nije govorio: «Moje učenje ili smrt!». Nijedan apostol nije uzvikivao: «Pravoslavlje ili smrt!» jer je Pravoslavlje – život večni, radost u Svetom Duhu, lepota života. Smrt je – trulež, posledica grehovnog pada i djavolskog delovanja», - podvukao je Predstavnik Ruske Crkve i dodao da se u naše dane s vremena na vreme pojavljuju lažni učitelji, koji sablažnjavaju narod pozivima da se spasava Pravoslavlje i njegova čistota i ponavljaju tu opasnu, lažnu i unutrašnje protivurečnu lozinku: «Pravoslavlje ili smrt!».
«U očima tih ljudi nećete naći ljubav, tamo gori djavolski oganj gordosti, težnje ka crkvenoj vlasti, rušenju crkvenog jedinstva, iako spolja sve može da se odene u dobre odežde, blagočestivu spoljašnost», - nastavio je njegova Svetost primetivši da nekada i na parohijama nastaju podele izmedju duhovništva i mirjana; oni su često povezani sa borbom za neko prvenstvo i vlast u parohiji: «Znamo kako mogu da se razdvoje vernici grupišući se oko jednog ili drugog sveštenika. Poštovanje ovog ili onog pastira i ljubav prema njemu je zakonska, ali podela u ime ljubavi je – grehovna, jer tamo gde ima ljubavi ne može da bude podela».
«Treba da čuvamo ne samo jedinstvo Vaseljenskog Pravoslavlja od nekih jeresi i raskola, i ne samo da kao zenicu oka treba da čuvamo jedinstvo naše Pomesne Crkve- mučenice, već i jedinstvo naših parohija, manastira, imajući na umu najvažniji kriterijum ocene delatnosti bilo kog crkvenog delatelja od Patrijarha do mirjanina – ljubav. Ako postoji ljubav – tu je i Hristos. Ako nema ljubavi – nema Hrista», - rekao je Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril.
U zaključku njegova Svetost je poželeo bogomoljcima da se poučavaju primerima iz prošlosti, nadahnjujući se podvigom svetih Otaca sedam Vaseljenskih Sabora, koji su štitili i podržavali jedinstvo Hristove Crkve, i pozivali sve da čuvaju jedinstvo Crkve, učvrščujući u osnovi crkvenog života Bogom odredjeni zakon ljubavi.
Јорген Ларсен Виг (рођен 1918 - упокојио се у Господу 2005.), лингвист, богослов, бивши лутерански свештеник, Данац, одлучио је да свој стари замак подари Цркви православној, да се претвори у руски православни манастир...
Citat (serbian_ninja @ Mar 13 2009, 12:54 AM) [snapback]2550395[/snapback]
Nesto gledam ove diskusije i razmisljam kako su to na internetu svi slobodni i sigurni u sebe, kako svi bez problema vredjaju potpune neznance.
I koliko bi svet bio lepse mesto da nam ne treba internet za takvo nesto. Ovako smo u realnom zivotu satro nasmejani i sa svima OK, a onda dodjemo na internet i pljujemo, kao praznimo se.
Svet je postao jadno mesto.
Covece, ti si pisao bas svasta u temi "da li se cuda desavaju". I nije ti prvi put. A sada se pravis fini.
Citat (veroucitelj @ Mar 16 2009, 08:40 PM) [snapback]2555127[/snapback]
Covece, ti si pisao bas svasta u temi "da li se cuda desavaju". I nije ti prvi put. A sada se pravis fini.
Ne ide to.
Pod broj jedan:
Nisi razumeo moj post. Ja uopste ne tvrdim da sam nesto bolji od tebe, jer kako vidis i sam ulazim u besmislene rasprave. Dakle, samo sam zapazio kako je svet jadno mesto, a ja sam deo njega.
Pod broj dva:
Moji postovi u temi "cuda se desavaju" su cini mi se bila adekvatan odgovor na pitanje: "ako procitas na izvesnom blogu odredjene recenice, desi se cudo".
Zatim, uopste ne vidim nista lose u pominjanju reci "penis" ili "erekcija", niti smatram da su ljudi koji o tome javno pricaju nekulturni. Ja imam penis i ti imas penis, to su cinjenice.
Николај Берђајев Превео са енглеског: Бојан Теодосијевић Постоји ли у православљу слобода мисли и савести? 1939 - 1941
,,Постао си као мали и бићеш Све мањи: ово је Твоје учење о Понизности и послушности учинило''.
Парафраза из Ничеовог романа ..Тако је говорио Заратустра''.
Коначно је дошло време када је дошло време да се престане са дволичним говором и мажењем по леђима и да се да директан и јасан одговор: да ли Православна Црква признаје слободу мисли и савести? Да ли је подједнако праведно са стране православних да стрално оптужују католике да они немају слободу, засновано на премиси да православни имају ту слободу. И ту се поставља још једно питање: да ли јје Православље повезано са неким конкретним политичким системом, нпр. са монархијом, са национализмом, са класним грађанским друштвом, са неком врстом данашњег фашизма, или дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, пошто је постао продесор православне богословије, бити демократа, социјалиста, бити бранитељ слободе, социјалне правде, људског достојанства? Ово питање је постало врло актуелно са страшним приликама у вези Г. П. Федотова. По наговору митрополита, професори Теолошког института су дали Г. П. Федотову ултиматум: или да напусти професорску катедру на Теолошком институту или да престане да пише чланке на политичке теме у ,,Новој Русији'' и другим органима левичарског опредељења. Ову резолуцију су извршили људи који нису заправо читали чланке Г. П. Федотова, и које су водили намерно изврнути цитати у једним новинама, које су саме по себи представљале пример пристрасне жуте штампе. Нећу се задржавати на анализи ове ружне приче, која сведочи о недостатку мушкости и присутности роболиких осећања која су, ала, врло традиционална. Оно што ме овде занима је питање принципа. Проблем се није заснивао на чланцима о теолошким темама, већ на политичким чланцима. А оптужба је била та да су чланци били ,,левичарски'' и да се аутор није могао сврстати у оне који мисле ,,национално''. Сматрало се битним за професора Теолошког института да се бави политиком. Али није било тако. Професорима Теолошког института је било дозвољено да се баве политиком колико хоће, aли искључиво са ,, десничарском'' политиком. Нико не би ни предложио професору Богословског института да напусти своју професорски позицију да је написао чланак у одбрану повратка монархије и екстремних националних позиција. Један од професора је чак старешина једне националистичке десничарске организације. Црква у дијасопори је личностима јерарха стално вршила политичке чинове и облику демонстративних молебана, парастоса или проповеди. И овим је изазвала страшне ране Цркви унутар Русије. Црква још није завршила велики чин прекидања свеза са Старим Режимом, нити је очистила само себе. Не, забрана бављења политиком се односи искључиво на ,,левичарску'' политику. Г. П. Федотов - је хришћански демократа и хуманиста, бранитељ човекове слободе. Он не може да толерише комунизам. Он је такође несумњиви руски патриота, што је много вредније него бити присталица ,,оних који мисле национално''. Он уопште није предан есктремним погледима. Али се чини да одбрана хришћанске демократије и човекове слободе није дозвољена професору Богословског института. Православни професор чак треба да буде адвокат Франка Шпанског, који је издао своју отаџбину странцима и удавио своје људе у крви. Стога је савршено јасно да је цензура Г. П. Федотова као професора Богословског института била политички чин, то јест, чин који је толико компромитовао ову институцију да је на њу бацио сенку реакције. Они захтевају од Г. П. Федоова да буде један од оних који ,,рамзишљају национално'', мада се он најмање од свих може кривити за симпатисање са интернационализмом. Ништа није огавније од самог израза ,,они који размишљају национално''. Ми знамо шта значи бити од ,,оних који размишљају национално''. У пракси то значи бити нехуман, похлепан за стицање, превртљив, терати инат, заговорник рата и често рата против сопственог народа. Свет данашњице се распада од национализма, гуши се у крви од ,,оних који мисле национално''. Црква треба да осуди национализма, и на своју част Католичка Црква је близу овог цензурисања. Национализам је паганство у хришћанству, оргија инстикта крви и расе. Хришћани који не издају Христа и Јеванђеље (а велики део хришћана их издају) немају право да буду међу онима ,,који мисле национално'', јер би то значило бити у сагласју са јеванђеоским моралом, или пре у било каквој спрези са људским моралом. И заиста међу данашњим ,,националним мислиоцима'' код Немаца се не узвисује традиционална немачка филозофија. О ,,националним мислиоцима'' у руској дијаспори је боље не говорити, јер би они са великом лакоћом предали Русију своме смртном непријатељу Хитлеру. Генерала Франка би они лако могли убројати међу оне ,,који мисле национално'', иако је он водио катастрофални рат међу сопственим народом уз помоћ Италијана и Немаца. Срамотно је и поменути речи ,,они који мисле национално'', ,,национална политика'' због гадости која се крије иза ових. Постоји само један критеријум за хришћански однос према политици – хуманост, тј. слаобода, правда, милост, достојанство особе. Комунизам потпада под хришћанску цензуру не зато што су они који га осуђују ,,десничари'' или ,,мисле национално'', већ због порицање хуманости и слобoде, због његовог недостатка милости и његове окрутности. ,,Они који мисле национално'' би сами са радошћу уништили сваку слободу, и ни најмање не би уважили достојанство човека и засигурно не би показали ништа мање суровости. Ужасни ефекти руске комунистичке револуције су најпре кривица ,,десничара'' и ,,оних који мисле национално'' из Старог Режима.
Постоји још једна оптужба против Г. П. Федотова: он припада интелигенцији. Чини се стога, да то што он не припада ,,онима који мисле национално'', и што има ,,левичарска'' настојања, да је све то због тога што он припада интелигенцији. Цензуристичка реакција на револуцију је учинила појмове интелектуалац и интелигенција појмовима исмевања. Непоправљиво необавештени део омладине нити зна финесе значења нити историјат тог појма, али зато немају сумње да је лоше припадати интелигенцији. Али време је да ова глупост престане. Ко се противио интелигенцији? Најпре све установљујуће класе друштва: племство, свештенство, трговци, мала буржоазија а понајвише званични чинови. Руска интелигенција сама није била лишена мана и ја сам је својевремено критиковао више од једанпут, у време када би такав чин могао бити схваћен само озбиљно. Али ове класе друштва су браниле своје сопствене себичне интересе, оне су се погрузиле у њихово уско схватање живота, и оне су превазишле себе у шлихтарском кукумакању пред силама овог света. Интелигенција је на свој начин захтевала истину и правду, она се трудила за достојанство човека, за слободу народа, она није бранила никакву врсту класног интереса, и она се уздигла изнад класних ограничења. Истина је да су се у руском пелмству 19. века појавили људи, наочити у свом недостатку похлепе, превазилазећи предрасуде и интересе сопственог сталежа, и који су били учесници у ослободитељском покрету. Из племства су такође проистекли креативни уметници велике руске књижевности. Али онда су се они преобразили у интелигенцију и они су пратили ток интелигенције, којој су приступили и припадници других сталежа. Имам више разлога да се поносим тиме штосам био ,,интелектуалац'', тј. трагао сам за истином и праведношћу, него што сам био из племенитог рода. Када кажу да православни морају бити од ,,оних који мисле национално'' а никако од ,,интелигенције'', они се панчино труде да сачувају стари паганизам који је ушао у Православље, који је заједно са њим изникао и који они не желе да уклое. Људи таквог склопа могу бити врло ,,православни'', али су они јако слаби хришћани. Они чак гледају на Јеванђеље као на књигу баптиста. Они немају праве љубави према хришћанству и они га сматрају опасним по сопствене инстикте и осећања. Свакодневно обичајно Православље је такође паганизам усред хришћанства.
Овај паганизам, који је одавно изгубио сопствену древну привлачност, се брани као старо предање, и посебно се ставља насупрот хуманизма. У хришћанском смислу ово предање није толико древно, и у сваком случају није настао пре извора хришћанског откровења, пре раног хришћанство, пре доба грчких отаца. Али у паганском смислу он је врло древан, он је израстао из племенских култова, од култова домаћег огњишта, чак из тотемизма примитивних кланова. Вољене предрасуде, вољене навике живота се бране као свето предање. Али не постоји темељ за такву тврдњу да је свака традиција нешто добро. Предање може бити издаја садашњости прошлости, конформизам са врло ружном а опет само људском и словенском прошлошћу. Јеванђеље уопште није традиционално, оно је уперено против традиционализма, и самим тим је револуционарно.
У историји свака се гадост сматрала светом под подстицајем ,,Цезаровог царства'', под похлепним друштвеним утицајем. Ропство, својина над кметовима (која се помиње у Филаретовом катихизису), деспотски облик владавине, назадност научног знања – све ово је било свето предање. Не постоје такви облици ропства, деспотства и прикривања које предање није одобравало. Не постоји ништа језивије од тих закључака који су донети у историјском Православљу из идеја понизности и послушности. У име смирења они су захтевали послушност ка злу и неправду. Ово се претворило у школу шлихтарства, стварајући у души робове лишене ичег муженог, дрхтећи пред моћи и силом овога света. Грађанске врлине храбрости и осећаја части су биле неспојиве са таквим схватањем смирења и послушања. Одатле такође потиче понижавајуће шлихтарство у совјетској Русији. Руско свештенство, црквени архијереји су увек стрепели од државне моћи, тако да су јој се прилагодили и потрудили да јој потчине Цркву. И ово опстаје у садашњости, када више не постоји, слава Богу, псеудо-,,православне државе''. Тренутно црквени људи трепте од десничарске емиграције, која игра улогу државне можи ауторитета, и они подлежу њеним командама у питањима црквене политике уместо учењу хришћанства. Ово видимо у току догађаја са Г. П. Федотовом, на његову велику част. Такви невероватни људи, као о. Сергеј Булгаков, су постали жртве те свеприсутне атмосфере. Са тугом се она мора увидети, да званично Православље себе представља као врло прикривени и инертни облик хришћанства. Постојала су само два изузетка – Грчка патристика и Руска религиозна мисао 19. и почетком 20. века. Од грчких отаца, од Оригена, Св. Григорија Назаријана, Св. Григорија Ниског, од Св. Јована Златоустог и осталих је могуће скупити цитате које би професори Богословског института требало избацити. Тако на пример, Св. Јован Златоусти је био прави комуниста свог времена, представник константинопољског пролетеријата. Несрећна руска религиозна мисао, иако није званично призната, се оптужује да је неправославна и то још више сада него раније када је могла да доведе до изопштења. Али само у руској религиозној мисли, Комјаков, Достојевски, Владимир Солојев, мислиоцима 20. века, је било слободе савести и мисли. Тога нема нити је икада било у званичном Православљу, у званичној црквености. Такви људи, као Св. Нил Сорски и Тихон Задонски, су изузеци. Западне хришћане заправо интересује углавном руска религиозна мисао, и често је мешају са садашњом руском мисли званичне црквености, не знајући нашу унутрашњу борбу. Ово понекада изазива праву мистификацију. ,,Десничарски'' православци чекају ,,Цара'' који ће их бранити и постати њихов заштитник, користећи мач против њихових непријатеља. Ово исчекивање је уништење Православља. Они чекају ,,Цара'' не у име Царства Божијег, коме су већ одвано подали своју веру наместо Бoгу. Нека се теше да ће се њихов жељени ,,Цар'' појавити, ако се хришћанске духовне силе овоме не противе, али он ће бити претеча Антихриста. Онда сажаљевајте слободољубиве демократе. Лажно и понижавајуће учење о греху, лажно схватање смирења и послушања води на крају до царства зла, ка победи духа антихриста у свету.
Највише од свега нама треба храбог понштења у коначном одбацивању условне лажи, у којој труне како званична црквеност, тако и свет. Потребно је говорити истину. Унутар ауторитативног католичанства постоји више слободе него у Православљу, које по својим речима поштује Христа као његову једину Главу. Понудићу овде пример. Жак Маритен, невероватни католички мислилац у Француској, професор Католичког институтта, који брани хришћанску демократију, хришћански хуманизам, достојанство и слободу људске личности, одбацује антихришћанску лаж антисемитизма, и са посебном ревношћу одбацује Генерала Франка зато што се заштитио спољним сјајем католичанства, говори и пише скоро исте ствари као и Г. П. Федотов, и нико му не смета, нико не предлаже да напусти најузвишеније католичке школе у Француској? И шта је рекао папа Пије XI? Oн је бранио слободу духа, достојанство људске личности он, је порекнуо диктаторе, одбацио је расизам и антисемитизам, он је бранио мир народа. Емигрантном Православљу ове мисли би се вероватно сматрале неспојивим са професорским местом у престижној богословској школи. Врло је јасно да би они желели да преобразе Православље у емиграцији у послушну алакту реакционарске политике, и још више у политику издајства према руском народу. Нека отворену кажу, да ли Православље признаје личну слободу савести, у вези које су се толико хвалисали пред католицима?
Заправо, савест се предаје колективитету, све као и у комунизму, ужасним демонско мрачним реакционарским колективитетима и њиховим пожутелим таблоидима. Али не постоји колегијални одбор који се не усуђује да прекрши света права човека, слободу човека. Слобода стварно постоји за нас само у ,,модернизму'', једино у данашњој тежњи за реформом, , почевши са Комјаковим, и на ужас уштогљеној реакционарској струју званичне црквености, у владиној одаји Православља. Време је да се каже истина на градским трговима, не скривајући ишта и не прелазећи преко ичега, чисту обичну истину. Православљу треба реформа и без реформе оно почиње да се распада и да одаје трулежне мирисе. Оно што они називају ,,правим'' Православљем, то је такође трулеж, умртвљено. Реформа уопште не подразумева реворму као што су је имали лутеранци или католици, она треба да буде другачија. Она треба да брани слободу духа, слободу савести, слободу мисли, и више него Лутер и Калвин, који су је недовољно и недоследно бранили. Реформа почиње са признавањем супериорности личне савести, која није потчињена отуђењу и спољашњости, то јест, слобода духа и независност духовног живота од ,,царевог царства''. Дружба Соборности нема то значење, оно у себи не садржи слободу духа и личне савести. Без слободе, Соборност није ништа више од спољашњег ауторитативног колективизма.
Свугде у свету сада се дешавају поделе у хришћанству и ове поделе се врло лако могу продубити. Дешавају се катастрофалне последице током чишћења хришанства од ових историјских вишака, што нема никакве везе са источником хришћанства и само представља придодавања социјалних интереса царевог царства. То је одуховљавање хришћанства, чинећи га више унутрашњим и искренијим, више везаним за Христове заповести и креативнијим. Ту настаје крај ,,обичног начина живота'' – паганства унутар хришћанства, почиње скидање паганских предања у хришћанству, лажна сакрализација историјских дешавања, чије се порекло може социолошки објаснити. Ово је крај царства обичне конвенционалне реторике, декларативног хришћанства заснованог само на речима. Али пре свог краја оно може изазвати доста нереда, и даље може пројавити много зла. Хришћани новог кова, новог осећаја живота, креативни хришћани свих вероисповести позивају како на зближавање како међу собом тако и међу другима, наместо само међусобно. Они желе да се ствари сложе.
Хришћанство које је очишћено, слободно од сваког тлачења, што је за сада немогуће, биће неподобно за брањење класних неједнакости и друштвене неправде, и даће креативни одговор на социјалне проблеме нашег доба. И изнад свега, хришћани трба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање. Ови избегавајући одговори који прескачу преко суштине су увек одавали утисак да постоји жеља за брањењем ма какве неправде. Ближе хришћанској истини стоје такве струје као што су персоналистичке заједнице групе ,,Esprit'', и религијски социјализам Л. Рагаца, Андреа Филипа и других. У политици Л. Блума ја видим већу хришћанску људскост него код ,,десничара'', који све време позивају на убиство и дела насиља. Али овде се налази оно што за мене представљу суштинску тачку. Време је да се престане са причом о речима и почнеа са причом о стварностима. ,,Десница'' и ,,левица'' – ово су само уобичајени стандарди и ове речи су у нашем времену лишене икаквог значења. Важно је уврдити каква се врста стварности крије иза речи и слогана. Они захтевају да Православље буде ,,десничарско'', и они овде виде суштиснки знак ,,православља''. Шта се онда практично и стварно крије иза овога? У стварност, иза ,,деснице'' се крије – политички неморал, порицање части и слободи човека, похлепни култ моћи, пракса убеђујућег насиља у односима између људи и земаља, и исмевање јеванђелске моралности у друштвеном животу. Не видим у ,,десничарима'' било каквих племенитих настројења у души, они увек бране деспотску моћ, национално непријатељство и рат, капиталисте и банкаре против радника, неправду привилегија; строгост казни, противљење савести и гушење слободне мисли. Десничари су спремни да постану издајице њихове домовине и њиховог народа. Романтика конзервитизма, људи од идеја, чине безначајну групу, без икаквог практичног утицаја, јер воде они који су реално способни у пословању. ,,Левичари'' су такође често лажњаци, похлепни и декларативни у својим речима. И колико год ,,левичари'' порицали слободу и људскост, на пример комунисти, из тога не следи да су слобода и људскост лоши принципи. ,,Десничари'' не виде ништа лоше у ,,лажима'' комунизма, нехуманости и насиљу, њима се ово чини оправданим и изазива завист. Они презиру ,,истину'' комунизма, принцип бескласног братског друштва, које не зна за експлоатацију човека од стране човека, идеал мира међу људима. Хришћанство може да постоји само за политику, које признаје врховну вредност људске личности, њену слободу и част и братску организацију друштвеног живота, и мора се противити идолатрији на челу државе, нације, спољне црквености и нехуманих колективних заједница, које служе само као параван за праве интересе владајућег сталежа. Очишћено хришћанство треба да врати моралним принципима живота осећај врендости против моде православне иморалности, против псеудимистичног и псеудосветотајинског неморалности, која не стоји више од него ниже од моралности хуманизма. Главни принцип достојанства човека слама лажне и неморалне теорије послушности које су тако ружна појава у историји и на Богословском институту. Поред свих својих насушних потреба мора се рећида је ниво стандада професора Богословског института довољно висок и већи део професора тамо се не може назвати прикривачима. АЛи су се они упетрљали и незгодно заглавили у средини. Долазимо до закључка да би била грешка бранити право хришћанина да брани било какву политичку идеју која им се свиђа. Хришћани немају право да припадају политичкој струји која би газила слободу и људскост, која би се противила јеванђеоској поруци љубави, милости и братства људи. Хришћани треба да се уједине у борби за слободу човека.
Након насловљавања ко шаље посланицу и коме, и након уобичајеног за то доба јеванђелског поздрава „Благодат вам и мир од Бога оца нашег“ отвара се пред нама предивна Светотројична Химна, која обухвата цело богословље и домострој спасења, и која просто представља Литургију у малом.
Цела историја нашег спасења сажета је овде у 12 стихова – од Превечног Савета Пресвете Тројице до запечаћења Духом Светим „за искупљење тековине, на похвалу славе Његове“. Ова Химна обухвата, осим овог реченог, и наше избрање у Христу пре постања света, и предодређене на усиновљење (кроз Исуса Христа), и облагодаћење у Љубљеноме, и избављење Крвљу Његовом (опроштење грехова), и умножење благодати („у свакој мудрости и разборитости“(Еф.1,8)), и објављивање тајне воље Његове, и остварење пуноће времена(„да се све састави у Христу, оно што је на Небу и што је на земљи“(Еф.1,10)), и наше наследство, и након слушања речи истине, Јеванђеља спасења и веровања у Христа запечаћење Духом Светим („који је залог насљедства нашега“(Еф.1,14).
Једноставно, цела историја нашег спасења у малом. Цео план и програм нашег живота изнет тако згуснуто сабран као похвала Богу. Све оно што се нама дешава од трена кад смо замишљени на Предвечном Савету Пресвете Тројице, па кроз наш целокупни светотајински живот у Цркви до нашег обожења на славу Божију, све је то скупљено овде у десетак реченица. Такво обиље богословља са тако мало речи могло је једино да изнедри надахнуће Светим Духом. Апостол као у заносу Духа Светога кличе Богу од све душе ,дубоко доживљавајући Богоискупитељски план људског спасења.
И ова химна је дубоко литургијска јер се у њој налази све оно што проходимо и у чему саучествујемо, чиме смо обухваћени у Св. Литургији. На тако малом простору изнети су одговори на највећа људска питања- и зашто постојимо и како, за шта смо створени, како да живимо, у Кога да верујемо, чему да се надамо, чему да тежимо, шта ће са нама бити,у Кога да се поуздамо, преко Кога добијамо спасење. Дати су одговори на најдубље људске дилеме, обзнањена истина да све у нашем животу има дубоког смисла, да је све повезано, и ништа случајно, већ по промислу Божијем, по бризи Божијој о нама, и дато нам је не само да живимо било како, него да будемо на похвалу славе Божије, изабрани, усиновљени, обожени, освећени, избављени, запечаћени, као наследници на Небу. Значи, да не живимо било како, него као они које је Сам Бог изабрао, замислио, створио; да живимо као они које је Он створио као Своју „децу по благодати“; очишћени Њиме од греха, Његовом Силом и Његовим Животом; обучени у Његову благодат, у Лик Његов, уподобљени Њему; прожети и сачувани за вечност Његовим Духом Светим; припремљени Њиме за вечни живот и запечаћени печатом Дара Духа Светог као сунаследници Његових добара на Небу. Цео живот нам дарова да се радујемо Њему, да живимо у Њему. Без Њега ми никада нисмо постојали. Није постојало трена у васиони да је човек постојао без Бога.Немогуће. Наша иловача помешана са водом не би могла никада да да живот другој иловачи без Бога. Нити личност. Људска личност апсолутно не постоји без Бога. Он је Личност, и Он Свој Лик урезује у иловачу сваког од нас. Он је Дух Живота, и Он тај Дух дуне у свакога од нас кад се зачињемо. Апсолутно нико други не може да да живот јер га не поседује. Не може нико ко је коначан да да живот, јер је суштина, сама срж силе живота -Вечност. Живот је неуништив. То је његова суштина, иначе не би био живот. .Траје у вечност. Он не може да нестане.Dуша је вечна. Онa само прелази из смртног тела у духовно телo. Једино је питање да ли остаје у стању светлости или мрака. Никада душа ниједног трена не губи свест ни кад умире. Она само губи своје овоземаљске силе, односно раскида се веза вечне душе и духа човековог са материјалним телом. А свест остаје сво време. Душа људска као голуб излази из тела упокојеног, узимају је анђели и узносе на небо, где успут добија опет свој људски облик, само у духовном телу, а њена личност остаје сво време.
Душа која је живела за Бога на овом свету, која се радовала Њему, и припремала за вечност, која је пратила своју савест, као глас Божији у себи, која је чистила себе покајањем и одбацивала још за живота телесно бреме -уздржањем мисли на било какво угађање телу, и телесној логици, и поробљености било чиме,- и смиравала себе до одбацивања себе да би примила Бога и ближње, таква душа ће се радовати при свом преласку.
У овој посланици је и цео план апостолске делатности:“ чувши реч истине...,поверовавши у Њега, бисте запечаћени обећаним Духом Светим... за искупљење тековине, на похвалу славе Његове“(1Еф.13,14). Ту је и сотириологија(наука о спасењу), ту је Eклисиологија (наука о Цркви), ту је есхатологија (наука о вечности), ту је и Тријадологија (наука о Светој Тројици), ту је и Христологија (наука о Христу), ту је и Пневматологија (наука о Светом Духу), ту је и Литургика (“да се све састави у Христу, оно што је на Небу и што је на земљи, у Њему...(1Еф 1,10), ту је химнографија, ту је и Хеортологија(наука о празницима), ту је Икономија (целокупни домострој нашег спасења). Ту су и благодатне основе аскетног живота, које су уједно и круна истога, а то су мудрост и трезвење. Кроз ову химну ми видимо и празнике – Пресвете Тројице- Духове, и Оваплоћење Христово (Божић), и Благовести, и Велики Петак, и Васкрс. Осећамо благодатну надахнутост химнографа св.апостола Павла, која и нас надахњује и преноси радост Духа Светог – благодарност. Ту се Исус Христос не назива другим епитетом до Љубљени, показујући да је суштина благодати у коју се одевамо – ЉУБАВ. И ДА ЈЕ СУШТИНА БОГА-ЉУБАВ.
Ovu poruku je izmenio Legeonar: Jun 15 2009, 08:27 PM
„Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)
Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).
Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.
Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.
У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.
У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.
А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).
Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).
Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.
„Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)
„Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.
Блажени који плачу ... Да ли плачем? Да ли тугујем над патњама људским? Да ли жалим због невоља у цркви и држави, породици и друштву? Да ли патим са свима који пате, у беди и прљавштини, у очају и греху? Да ли жалим због болести, зараза, несрећа и смрти? Или све једноставно прихватам "такво какво је", прелазећи преко свега, и мислећи да је храброст оно што је у ствари окамењеност срца и недостатак саосећајне бриге? Имам ли саосећања за просте, пожудне, острашћене, себичне, невољне, зле и грешне овог света без осуде и погрде? Да ли ме туђи греси и безакоња жалосте? Или им се смејем, уживам злурадо, ликујем и подругујем у изопаченом задовољству над оним што истински хришћанин, попут Христа, оплакује?
Блажени кротки... Јесам ли кротак кротошћу Јагњетовом? Јесам ли кротак побеђујући зло добрим? Да ли прихватам и живим према чињеници да су смерна љубав, истина и храброст у врлини једина расположива оружја, у СВАКОЈ борби против греха и грешника?! Да ли умишљам да сам господар над другима, у кући, на послу, у цркви? Да ли волим и чак користим силу, брутално наређујући, управљајући слепо, застрашујући, принуђујући, да бих постигао оно шта желим? Да ли благосиљам оне који ме псују, да ли се молим за оне који ми зло чине, чиним ли добро онима који ме мрзе, служим ли на спасење онима који су злуради према мени , говорим ли онима који ме избегавају? Да ли волим своје непријатеље и опраштам ли онима који ме вређају? Да ли верујем да је Христова кротост једини начин постизања истинске врлине?!
Блажени гладни и жедни правде... Да ли сам гладан и жедан Бога? Да ли барем желим да будем праведан? Да ли настојим да се владам онако како доликује светима? Да ли се молим? Да ли постим? Да ли вршим "духовне вежбе" које ме утврђују у доброти? Да ли идем у Цркву? Да ли учествујем у Светим Тајнама? Да ли се трудим да помогнем, поучим, послужим некоме? Чиним ли ствари за које знам да шире праведност?
Блажени милостиви... Имам ли милости за друге? Да ли се трудим да разумем оне који се разликују од мене? Да ли уживам грдећи и осуђујући? Да ли се забављам оговарајући? Да ли говорим ствари, иако можда тачне, које не би требаo говорити јер могу само да повреде? Да ли се наслађујем неправдом? Да ли сам ја један од Законика који закон воли више од Живота?! Да ли се трудим да изгладим ствари и кријем увреде, или узбуркавам ствари приговарањем и осуђивањем? Јесам ли ситничав и ускогруд? Да ли клеветам и срамотим друге? Јесам ли пун предрасуда, осуђујући и процењујући без прикладних чињеница већ раније утврђене ставове? Да ли више волим оштре осуде од нежног милосрђа?
Блажени чисти срцем... Волим ли чистоту, простоту и светост? Јесам ли искаљан нечистим помислима, речима и делима? Је ли мој ум упрљан демонским рационализацијама и предрасудама? Да ли је моје тело подјармљено животињском чулношћу и пожудом? Да ли су моје помисли и дела чисти, или иза њих увек стоје скривене намере и потребе? Јесам ли поверљив и истинољубив, у доследности остварења циљева и потпуно честит у свему? Или прећуткујем, и обмањујем, варам и лажем? Јесам ли лицемеран и претенциозан? Јесам ли роб неке страсти: јела, пића, пушења, рада, играња, спавања или нечег другог за шта се пре може рећи да поседује мене него обратно? Постоји ли мрак или нечистоћа која ме ослепљује и удаљава од слободе и светости у Богу?
Блажени миротворци... Да ли волим и творим мир? У кући, на послу, у цркви, у друштву, и читавом свету? Јесам ли гневан и нестрпљив? Да ли се упуштам у расправе и доказивања? Да ли друге наводим на гнев? Да ли верујем у истинитост речи "окрени други образ"? Или узвраћам физичком снагом? Да ли волим насиље? Да ли ценим агресију или моћ? Да ли трагам за унутрашњим миром и тишином који су основа мира у свету?
Блажени прогнани правде ради... Да ли сам икад гоњен због правде? Јесам ли спреман да будем? Јесам ли спреман да дам свој живот за истину без жеље за осветом? Да ли учествујем у нечем добром што изазива осуду у мојој околини? Или идем линијом мањег отпора не упуштајући се у послове који су на корист људима, у оквиру породице или посла, Цркве или друштва у целости? Да ли прећуткујем ствари које су лоше из страха, кукавичлука или лењости? Да ли избегавам одговорност? Да ли волим сигурност? Да ли браним свој сопствени ништавни живот без обзира на правду Божију? Да ли се у ствари стидим Христа?
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима... Да ли су моја радост и весеље у Богу или су у овом свету и његовим страстима, моћима, имањима и славама? Јесам ли зловољни подлац, љубоморан и ћудљив? Да ли очајавам, јесам ли без наде? Јесам ли песимиста и сумњичав? Да ли се жалим и ширим таму и неспокојство на друге? Да ли заиста обраћам пажњу на "љиљане у пољу" и верујем Богу и радујем се у том поверењу? Да ли је моје благо у Богу или у мени самоме? Да ли је мој живот "уз Христа, у Богу, на небесима" или сам заиста човек овог доба и телом и умом и душом ? Да ли верујем и заиста уживам радости вере?
Ovu poruku je izmenio Legeonar: Jun 21 2009, 11:34 PM
----------------------------------------------------------------------------------------. 1). O porijeklu Vidovdana. -------------Bio jednom jedan Vid. Poslije njega se rodio jedan Vidovdan. -------------.To je bilo u Hercegovini, ZATO, sto je sve sto je kod nas bilo, -------------bilo prvo negdje u Crnoj Gori ili Hercegovini, pa je onda doslo kod nas. -------------Kod nas u to vrijeme nije bilo nista. Zato sto je bilo zabranjeno -------------da bilo sta bude.To je bilo prije trista godina. Mi smo tada bili hriscani. -------------Moj pradjed je slavio neku slavu ( cini mi se sveti Marko),al, eto ko hoce ------------- neka slavi Vidovdan. 2).Ja procitah istoriju cijelu.Od Ramzesa do druge internacionale.Ne nadjoh nista -------------ni bitno ni znacajno. Pitam ciku, on me gleda kroz prozor na svom nosu -------------i kaze mi. Istorija je hronoloski pregled dogadjaja. ------------- Necu ciko dogadjaje.Kazi mi ZNACAJ . Uciteljica pita znacaj. -------------Pomace ciko malo svoje prozore i kaze. Nisam cuo za tog vojskovodju. -------------Kazi prezime. -------------Kako da kazem, neznam. ZNACAJ ZNACECI. -------------""Zakcaj Zvececi""---Albanac sa Kosova.Sastavi ciko obrve. Odnese vrag salu. -------------Ciko, nije on. Nase Kosovo. Neka bitka. -------------AHA Kosovska Bitka. Nije to dijete nikakav znacaj. -------------To je nas PORAZ. Nasa TUGA, BOL i ZALOST. -------------IZGUBILI SMO--Taj poraz nam je donio ogromne stete, -------------bol, patnje i stradana.Kosovska bitka je tema za istoriju. -------------Kosovska bitka nije nase vjerovanje. -------------Bilo je mnogo izgubljenih bitki.Zasto samo ONA treba imati znacaj -------------a ni jedna druga ga nema.?????????????????????????????????????? 3).O proslavi Vidovdana. -------------Bio jednom jedan Vid. Neko slavi njegov dan. -------------Nemam pojma KO JE BIO, STA JE BIO. Neznam ni sta je ucinio. -------------Bio jednom jedan Srbin.Otkrio je motor, naizmjenicnu struju, -------------trofaznu struju. Uz pomoc srtuje on nam danas i mrtav pomaze. -------------Pomaze nam da bolje vidimo. Da radimo. -------------NJega ne slavi niko. On nema svoj dan.Nije mu niko dao DAN.
GORNJI MILANOVAC Istrazni sudija opstinskog suda u Gornjem Milanovcu odredio je pritvor od 30 dana popu Valstimiru Zlaticu(57),parohu crkve u selu Silopaj,protiv koga se vodi istraga zbog prebijanja Milke Radivojevic(38) iz Krusevca,sa kojom je vanbracno ziveo,i nedezovljenjog drzanja ekspoloziva i municije. Posle pokretanja istrage,pop je u vise navrata pretio Milki i njenim rodjacima,zahtevajuci od nje da promene iskaz o tome sta se dogodilo 21.aprila kada joj je naneo teske telesne povrede.Uplasena zena je pretnje prijavila policiji,pa je Zlatic sa novom krivicnom prijavom priveden istraznom sudiji koji mu je,zbog postojanja mogucnosti da ponovi krivicno delo i mogucnosti da utice na svedoke,odredio pritvor.
sta reci na ovako nesto?stvarno su sluge popovi ali ciji to je pitanje?
Bože Blagi, Milostiv budi ovo grešnom čoveku, molim ti se ja ništa-manje-grešni.
brat Toma
---------------------------------------------------------------------------------- --Hvala tebi SRPSKI BRATE TOMO. --Na molitvi i rakiji ljutoj. --AL NE HVALA NA TUDJEMU GRIJEHU. --
Grupa: Član
Postovi: 802
Registrovan/a: 17-May 08
Od: Beograd
Korisnik br: 458 817
Pitam se zasto malobrojni pravoslavci toliko velicaju svoju sektu u odnosu na ostale hricanske denominacije? Kakav je motiv jednog pravoslavca da svoju sektru stavlja iznad svih, umesto da dokazuje da je pravoslavlje samo deo, odeljak, sekta velike hriscanske porodice?
Grupa: Član
Postovi: 150
Registrovan/a: 13-April 09
Od: Beograd
Korisnik br: 503 108
Pomaže Bog Jedini i Ljubazni!
QUOTE(Tobijas @ Jul 11 2009, 12:13 PM)
Pitam se zasto malobrojni pravoslavci toliko velicaju svoju sektu u odnosu na ostale hricanske denominacije? Kakav je motiv jednog pravoslavca da svoju sektru stavlja iznad svih, umesto da dokazuje da je pravoslavlje samo deo, odeljak, sekta velike hriscanske porodice?
Bilo bi dobro da kada naidješ na nekog hrišćanina pravoslavnog koji se uporedjuje sa drugim zajednicama i to tako da uzdigne Crkvu iznad njih, da mu kažeš da se treba uporedjivati sa Hristom Vaskrslim!
A to što veličaju ono što vole, pa to je tako prirodno. Svi mi glorifikujemo ono što nam je srcu drago, i ako to i izgleda detinjasto, nije ništa neobično. Ljubav je to.
Grupa: Član
Postovi: 802
Registrovan/a: 17-May 08
Od: Beograd
Korisnik br: 458 817
QUOTE(To-ma @ Jul 11 2009, 02:16 PM)
Pomaže Bog Jedini i Ljubazni!
Bilo bi dobro da kada naidješ na nekog hrišćanina pravoslavnog koji se uporedjuje sa drugim zajednicama i to tako da uzdigne Crkvu iznad njih, da mu kažeš da se treba uporedjivati sa Hristom Vaskrslim!
A to što veličaju ono što vole, pa to je tako prirodno. Svi mi glorifikujemo ono što nam je srcu drago, i ako to i izgleda detinjasto, nije ništa neobično. Ljubav je to. brat Toma
Nije ni prirodno, a jos manje hriscanski. Gde je tu skromnost - ne diciti se svojim, a potcenjivati tudje. Zlo je to veliko iz koga se radjaju velike nepravde i jos veca zla i netrpeljivosti. Ali, ako ti kao svetosavski pravoslavac kazes da je to normalno, onda ti moram verovati.
Pravoslavlje, Tema o Pravoslavlju uopšte
Mar 14 2009, 06:54 PM
