Da li se nekad zapitate kakvi cete biti kad ostarite?
Plase li vas te pozne godine zivota i naravno zasto?

mene starost ne plasi...
mislim da su to najlepse godine jer mozes da pogledas nazad na svoj zivot i kazes uradio sam nesto znacajno ili tako mi je drago zbog necega...
verujem da si u to vreme u 'najpametnijim' godinama...
i konacno mozes da sednes, podignes noge i uzivas u zivotu...
nigde ne zuris, nema skoro nikakvi obaveza...
jos ako imas unucad onda si pravo srecan...
naravno ako si bolestan onda mozda i nije prelepo, ali ipak uzivas...

mislim da ne...to je priroda zivotnog ciklusa i kao takvu je treba prihvatiti....i nastojati pronaci nacin da je uzivamo......vec je i samo prihvacanje tog zivotnog doba kao normalnog i prirodnog razlog da zaboravimo na strah od starenja

Ima li sta lepse od sedenja po ceo dan u parku i igranja saha?

Nisam razmisljao previse o ovoj temi, ali sada mi trenutno pada na pamet samo jedna stvar, a to je da se nadam da necu biti od onih nadrndanih matoraca kojima sve zivo smeta, koji ujutro mrze sebe, a posle podne ceo svet i koji kada nemaju sta da rade kvare deci igru, jer se oni, Boze moj, igraju loptom ispred ulaza!

Starost je jedan od ciklusa života, onaj poslednji. Nije me strah, već imam dovoljno godina i zrelosti da se suočim sa prvim borama, sa izmenama koje donose godine, brige, stresovi, čak bih, čini mi se, već mogla da podvučem liniju i napravim bilans svojih uspeha i neuspeha i bilo bi iznad te crte mnogo toga... Primetila sam, na primer, da vozim mnogo opreznije nego pre deset godina , da se ponašam staloženije i imam više takta i razumevanja - nekad sam bila daleko impulsivnija i samim tim neprijatnija... Vreme čini svoje, pa tako zrelost i starenje, donose mudrost koja je bazirana na životnom iskustvu. Svako životno doba ima svoje prednosti i svoje nedostatke, a emocionalna zrelost je taj olakšavajući i korektivni elemenat - ako dobro prati fiziološku zrelost, naravno. Pročitala sam jednom ovako nešto: Ne prolazi vreme, vreme je konstanta, mi smo ti koji prolazimo kroz vreme. .

Iskreno, do skoro sam se jako plasila starosti,ne toliko zbog fizickog izgleda koliko od gubitka energija i da ne nabrajam...a onda sam se razbolela i to vrlo. U tim trenucima sve sto sam zelela je da ozdravim i docekam starost. Razne zivotne situacija menjaju razne stavove koji su jos do juce bili cvrsti.

ooo zaboravila sam da dodam...
samo se plasim da cu da ostarim i umrem SAMA...
a starosti inace se ne plasim

Dogadjaj koji me je podstakao da postavim ovu temu...
Moje radno mesto. Blokirala mi je fiskalna kasa i ubrzo se stvorila guzva u prodavnici. Nakon izvesnog vremena primetim da se ljudi podsmehuju i prilaze blize izlazu. Mislim da sam ja u pitanju i izvinjavam se i molim da se strpe jos malo.
Medjutim, tada do mene dopire neprijatan miris i ne znam ni sama kako sam primetila fleku na pantalonama jednog starijeg gospodina.
Pogledam ga u lice i vidim da samo sto nije zaplakao.
-"Devojcice doci cu malo kasnije, ostavi mi sa strane ovo sto sam pazario.
Eto desilo mi se ono cega sam se najvise plasio u zivotu, valjda ce ovi sto se smeju ostati zauvek mladi i nece docekati ovo sto sam ja..."

Svi su spustili glavu i propustili ga da prodje bez ijedne reci.
Meni ga je bas bilo zao i samo sam pomislila u sebi:"Ne daj Boze da dozivim ovakvu nemoc..."

Starosti kao starosti se za sad ne bojim. Možda vremenom promenim mišljenje ali za sada ne razmišljam o tome.
A to što si opisala, ne mora se dogoditi svim starijim osobama. I isto tako, to ili nešto slično može se dogoditi i osobama puno mlađim. To je u stvari ne strah od satrosti već od bolesti tj. nemoći. To je ono čega se trebamo plašiti i zato se u mladosti trebamo boriti za zdraviju starost. Voditi zdrav način života, zdrava ishrana, puno seksa i sl. Sve ono što će nas duhovno učiniti mladim i što će doprineti da ostanemo u punoj formi i kasnije.
A koliko smo svesni toga u trenutku kad smo u punoj snazi i koliko se zaista trudimo to je već druga tema

Da, plasim se starosti. Jezim se pri samoj pomisli na to da cu jednog dana morati da zavisim od nekog drugog, da necu svaki cas moci da otrcim do prodavnice kad god mi nesto zatreba, ili da sednem na bicikl i odjurim do grada i da za 20 min. ponovo budem kod kuce. Da necu moci da uradim sama sve sto zamislim, ili da necu moci to da uradim onom brzinom kao sto to mogu sada.
A da ne pricam o situacijama poput ove koju je Zoka ispricala....

Slazem se, poenta je u ovome. No, u krajnjem slucaju, neko mora ostati sam.

O starosti moramo na vreme da počnemo da mislimo kako za neke stvari ne bi bilo kasno.
Obezbediti relativno stabilnu egzistenciju kako ne bi došli u situaciju da budete na teretu vašim najmilijim.
Starati se da imate svoje vršnjake za razbibrigu, jer mladima niste baš interesantni sa stalnim pričama koje vas zaokupljaju.
Ako je ikako moguće način života da bude takav da ne uništi vaše zdravlje pre vremena pa da mirnu starost provodite po bolnicama priključeni na kojekakve naprave posmatrajući okolinu očima koje liče na oči bajate ribe.
Stalno nalazite sebi nekakvog posla jer je najgore kad nemate šta da radite.
Svaka vrsta kretanja je infuzija vašem organizmu.
Nakupite se lepih emocija i životnih radosti kako bi u starosti imali šta da proživljavate putem sećanja, jer su u tom dobu najveća radost evociranje uspomena.
Ako imate s kim da ostarite, nikad nećete ni ostariti, jer osobu sa kojom ste vek proveli gledate stalno i ne primećujete da je iz dana u dan starija, a podseća vas na brojne trenutke iz mladosti.
I da zaklučim. Nema potrebe da se plašimo starosti ako smo se nauživali i pametno iskoristili životne situacije.

Ne plasim se starosti ali se ponekad rastuzim kad vidim stare ljude, pa jos same ...

Negde davno sam cula da covek zivi ceo svoj zivot, pokusavajuci da otkrije njegovu magiju i taman kad shvati koliko nista ne zna o zivotu, on umre. Medjutim, sta je starost? Da li se ona meri u godinama ili znanju?

Ne znam da li sta i vi proziveli ono doba kad ste mislili da mozete da promenite svet, da je dovoljno da samo jako pozelite i da ce sve biti tu. Nakon toga, barem meni, je doslo doba u kome sam shvatila da ne mogu, bas, svet da promenim, ali da mogu puno toga da ucinim. Posle toga je dosla faza kad sam pocela da odustajem od nekih snova. Razlog - pocela sam da ucim o zivotu.

Ne plasim se starosti u smislu broja godina, plasim se da cu se jednog dana probuditi i videti sve svoje nedosanjane snove pokrivene velom detinjastosti, koji su ostali na "pilot projektu", jer sam vremenom shvatila i saznala o zivotu vise nego u vreme kad sam ih sanjala. Plasim se da ce mi zivot oduzeti hrabrost za njihovo ispunjenje i da cu ih se jednom postideti.

Verovatno, ce ovo nekim od vas zvucati smesno i, verovatno, cete biti u pravu, ali moj strah nije od starosti, vec sto mi kroz godine koje prolaze nestaje hrabrosti i, pretpostavljam, vremenom, kroz novo znanje o zivotu, ce mi je sve vise nestajati.

Nekako, uvek kad pocnem da razmisljam o ovoj temi, setim se pesme sa pocetka "Pepeljuge":

No matter how hard is dreaming,
if you keep on believing,
a dream that you wish,
will come true.

Ali, to je, ipak, decja pesma.

Ne plašim se starosti, plašim se da ću biti bolestan kad ostarim i zavisiti od nekoga. Zato ću sad, dok sam mlad, da postanem milioner, pa da živim u staračkom domu sa pet zvjezdica, u stvari de luxe starački dom

Iako jos nisam "star" (tek mi je 75 godina) privukla me je ova tema. Moram da priznam da su me neki odgovori zaista nasmejali. Naravno da mlade osobe imaju saznanje o starosti kroz sliku nekoga koga poznaju ili kroz slucaj koji je navela Zorica 79 autor ove teme.

Vidim da se svako na neki nacin boji starosti, bilo sarosti kao starost ili bolesti, nesposobnosti, samoce, dzangrizala, izgubljene svrhe zivota itd. Moram da kazem da najgore sto mozete da ucinite za sebe je bojati se. Strah je jedna od najnegativnijih energija. Strah zaustavlja zivot, nadu, zelje, snove. Strah unistava i gde je strah tu nema mesta za ljubav. Druga stvar koja unistava zivot je pesimizam, ako je sve tako crno, bez ikakve nade cemu onda i zivot. Zar nije tako? Ne, nije tako, naucite mozak da i ne pomislja na to i pronadjite nacin da u svemu vidite izlaz. A to je moguce, jer ako nam se usadila u mozak i osecanja sva negativna energija onda je moguce da se ista zameni pozitivnom. Samo trebamo da se stalno potsecamo na to dok ne postane normalno osecanje.

Mogu da vam garantujem da sve to cega se bojimo u starosti nemora da bude. Starost je samo jedan dvocifreni broj (za neke ce biti i trocifreni) isto kao sto je i mladost jedan broj. Kakva ce nam biti mladost ili starost zavisi od nasih verovanja i nacina zivota. Apsolutno nema razloga da je stara osoba nesposobna da radi sve sto je radila i kada je bila mlada. Da i da skoci na bicikl i da nebude dosadna mladjim sagovornicima i da vodi ljubav, da radi, da zivi i da uziva zivot. Svi smo mi ono sto verujemo da jesmo i sve je u tome. Cak nije tacno da starost mora da dovede do "starackih bolesti" a i nece ako se tako veruje.

Ja sam u BLOG (moj on line dnevnik) bas nedavno pisao o svome pogledu na starost, pa ako nekoga interesuje moze da pogleda.

Nebih se slozio da je to samo decija pesma jer za mene snovi, verovanje i zelja su jedni od glavnih pokretaca u zivotu. Izgubili se to mozemo reci da se i zivot izgubio.
Zato moji dragi, vodite zivot bez straha i nebojte se starosti jer moze da bude isto lepa kao bilo koja faza zivota. Samo nebih preporucio da se zavalite i dignete sve cetiri u vis, kao sto je neko preporucio, jer i u starosti zivot mora da ima svrhu, passion i cilj. Pasivnost takodje zaustavlja zivot. Bez straha i sa srcem punim ljubavi prema svemu i svakome. Mi stvaramo nasu sopstvenu realnost.

Veoma je gadno biti star. Treba pogledati istini u oci
i posmatrati vecinu starijih ljudi i zena. Ovaj nas zivot ima najvecu
vrednost u vreme kada smo sposobni za ljubav. A sta kada to
vreme prodje? Kako je jadnim muskarcima? Oni su u gorem
polozaju nego starije zene. Nisam jos u tim godinama da mogu
da kazem 'goodbuy' svemu. Ne zelim da dodjem u te godine.
Umrecu pre!!!
Cula sam sta je rekao prijatelj mog oca jos u vreme kada sam
bila devojcica: "Pametan covek umire kad hoce, a budala kad
mora."
Imam jos jedan primer. Zena cula da joj cerka boluje od neizle-
cive bolesti. Cerka lepa, uspesna, pred udajom i desi se bolest.
Majka resi da ne doceka cerkinu smrt. Prestane da jede i umre.
Hvala Bogu, malo pre cerke! Nista pametnije nisam cula. Dala
je i meni ideju sta da uradim jednog dana, kada dodje vreme
za to. Necu da budem baba!!!

U danasnje vreme, sa ovolikim brojem obolelih ljudi od neizlecivih bolesti, pravi je blagoslov doziveti je. Nemam zasto da se plasim.

p.s. U vezi nemoci... Jednom sam pitala baku da li se plasi nemoci i bolesti. Odgovorila je-Ne, imam tebe. Ja sam tebi pomagala kada nisi znala da hodas, pa ces i ti meni pomoci, sa isto toliko ljubavi, da odem do toaleta. To je jednostavno tako u zivotu. Ide kolce naokolce. Naci ce se vec neko kasnije da pomogne i tebi. Nista nije tesko, ako se volimo.

Moja baka je imala na koga da se osloni. I nikad mi to nije palo tesko, tu sam zenu mnogo volela.

p.s. procitati postove Zipa i Troprstog.

Crvena jabuka

"Stizu me sjecanja na sva davna proljeca
I na nase poljubce tamo pokraj Miljacke,
Stizu me godine kada covjek zastane
I kad proslost pogleda nekim drugim ocima"

Kao klincu, jednom mi je palo na pamet: Kako, pritisnut godinama ili bolsecu, prestati sa igranjem fudbala? Saznanje da se jednom to ipak mora dogoditi, dovodilo me u ocajanje. I dogodilo se: "doslo je tiho, necujno, samo..." , kao i Balaseviceva "Prva ljubav". Nestalo je volje, motiva, snage, brzine. Jedan san se srusio neodziveljen do kraja. Ostala su samo secanja na zelje o reprezentativnom dresu, slavi, bogatstvu..... i drugarstva.

Da li se plasim starosti?

Da! Plasim se gubljenja volje, motiva, plasim se da necu imati snage da sam sebi pomognem, plasim se da ce neko drugi osecati obavezu da mi pomaze a ja cu sve to morati nemocno da gledam. Plasim se duboke starosti, kad pocnes samo da vegetiras, kad se zivot svede na spavanje i obroke. Plasim se onog otsutog, bezvoljnog pogleda moje bake (99), zagledanog u daleku proslost uspomena, kada je kao dete trcala za kolima na kojima su dva grofa vozila balon na Iriski venac odakle su planirali da polete. Vremena davna i za nju a kamoli za mene. Svi akteri njenih secanja odavno "oru nebeske njive" i nije mudrost zamisliti koliko joj je tesko bilo ostati sama u jedinom sto je imala: Sama u sopstvenim uspomenama.

Voleo bih da i ostalo dodje "tiho, necujno, samo"......

Ovu poruku je izmenio budimpesta04: Apr 27 2005, 06:03 PM

daaaaaaaaaaa